Potreba za preoblikovanjem rada i misao o gužvi koja mi se stvarala u glavi u jednom periodu, podstakle su me na to da pređašnje teme treba da se pretope u neke druge forme. Iz određenih primera shvatila sam da mi bespotrebnim popunjavanjem scene na platnu preti strah od praznog prostora. Trenutak pre uranjanja u novu tematiku pratio je prečišćavanje slike u malo drugačije oblike prikaza. Ostvarivanje zamišljenog desilo se razlaganjem oblika i razvodnjavanjem scene. Uvođenje lokvanja kao posebnog elementa oko koga sam nastavila da generišem svoje radove, ovoga puta najčešće slike, ulja na platnu, pomogao mi je da razbistrim komplikovanu scenu i nekada bespotrebnu puninu.

GOVOR

Simbolika lokvanja varira od jedne kulture do druge. U budističkoj tradiciji simbolizuje moral, ali i izdizanje iznad materijalnih želja. Danas u istočnim zemljama lokvanj je simbol zore i rađanja, dok je u zapadnim zemljama simbol čednosti i čistote. I dok raste u mulju i zadržava svoju nežnost, kako postojanja tako i kretanja, njegova snaga i izdržljivost daleko su fascinantniji naročito kada se uzme u obzir njegov tanani izgled. Suptilnost postojanja ove biljke iskazana je oscilatornim talasima koji nastaju na površini tečnosti u kojoj obitava. Postoji jedna začkoljica koja se u vizuelnom prikazu ne poklapa sa oblikom kretanja talasa po vodi. Njihova metrika i raspored više liče na prostiranje zvuka. Sferni zvučni talasi nastaju oscilovanjem tačkastog izvora ili pulsiranjem sfere. Izvor zvuka može biti svako telo koje u elastičnoj sredini izvodi mehaničke oscilacije i na taj način izaziva poremećaj sredine saopštavajući pri tom energiju česticama te sredine. Pokušavajući da sagledam tehnički izgled ovih prikaza u fizici, trudila sam se da oponašam njihov izgled. Na taj način ovaj živi objekat na vodi širi oko sebe zvučne signale koji često izgledaju kao pokret. Taj “šapat” je tihi vrisak onog za koga se smatra da je nečujan. Postoji Aristotelova teza da biljke imaju dušu, ali ne i osećanja, što je bilo zastupljeno tokom celog srednjeg veka. Kasnije u XVIII je botaničar Karl fon Line došao do zaključka da je jedina razlika između flore i faune samo u tome što se životinje kreću, i to na onaj izuzetno fizički primetan način na koji smo navikli. Kažem „na primetan način“ iz razloga što je Čarls Darvin već u XIX veku dokazao na jednoj lozi njeno kretanje. Billjke iskazuju svoje težnje u vidu pokreta, ali samo u slučajevima neophodnosti i koristi za samu jedinku, ali i ostatak biljnog sveta. Već u sledećem veku biolog Raul Frans zaintrigirao je nauku svojim dokazima o tome da se elegantan način kretanja biljke zapravo ni ne razlikuje od čovekovog, već je samo dosta suptilniji (i sporiji), te čovek koji nema vremena da obrati pažnju, neće to ni zapaziti. Meditativni metod građenja scena koherentan je načinu egzistiranja ove biljke. Jednostavnost situacije i fragilni načini izrade izvlače na površinu suptilnost kretanja. Značaj takvog oblika postojanja podjednako je važan, ali i poučan za jednog homosapiensa danas. U moru prevelike količine svega, svako od nas se susreće sa konstantnim imperativom brzine i kretanja kao takvog.